Krv Nejakih

Knjigu posvecujem osobi koja se prva upoznala sa njom,
Osobi cije sam kritike prve cula.
Sandra, hvala ti sto si uz mene od pocetka.
Bez tvog Sunca ova prica ne bi nasla svoj put...



Prolog




Raj ili pakao, nisam bila sigurna...
Gorela sam, dok je njegov venom strujao mojim venama...
Venom drevnosti...
-Kada ce prestati?
-Kada cu biti slobodna?
Nije bilo odgovora...smrtno leden dodir na mojoj kozi...
Prijalo je vise nego ista u tom trenutku...
Zelela sam ga...iako sam ziva gorela, zelela sam ga jako...
-Uskoro, draga moja, uskoro ces biti boginja svega sto je moje.
-Vecnost ce biti nasa, a kraj za nas nece postojati.
-Vratices se kao moja I bices moja zauvek.
-U tebi je moj venom I pusti ga da ti otvori vrata beskrajnosti.
-Bicemo jedan zivot kao Nebo bezgranican.
Svetlost I tama se spustise u isto vreme…
Nebo je zaplakalo...konacno...novi pocetak kraja...



I Kraj



Nikada nisam verovala da ce moj kraj izgledati ovako...kraj sa pocetkom...
Kraj moje smrtnosti i pocetak mog besmrtnog i vecnog zivota...
Mada, besmrtnost moze biti i nagrada i kazna...to je mac sa dve ostrice...u mom slucaju, to je bila nagrada...moj vecni zivot je bio predan NJEMU...


Nikada nisam bila religiozna. Tako sam odrastala – u porodici koja je marila samo za bogatstvo, manire I lep zivot. A bejasmo ugledni. Isuvise. Ziveli smo savrseno, uskladjeno I mirno. Ah, ne mogu se setiti da mi je ista falilo, smetalo, menjalo tok zivota. Bas nicega. Bila sam aristokratkinja, vrlo uvazena I lepa, imala sam puno udvaraca moram priznati. Bila sam zeljna znanja, volela sam umetnost, vise od svega na svetu. Ipak, gajila sam strah pprema jednoj stvari…Plasila sam se vremena. Starosti…Nisam zelela da izgubim tu car I draz, lepotu I snagu, energiju. Hvatala me je neobjasnjiva jeza pri samoj pomisli na starost. A godine su prolazile, kise su bolele, vetrovi odnosili moje detinjstvo…

*

Padao je sneg u vrtu u okviru dvora. Gust, mek I nezan. Bila je to Norveska, zemlja koju sam volela vise od Italije. Tamo je rodjen moj otac, a takodje I ja. Rodjena sam zimi, 12og Decembra pa stoga nije ni bilo cudno sto sam uzivala u carima ove hladne I ponekad okrutne dame. Nisam volela vrucinu, Sunce, duga leta koja behu zastupljena u Veroni koju je moja majka volela vise od svega I gde sam zivela majvecim delom… Ja sam zelela hladnocu…Vecnu. Izgleda da nisam trazila nemoguce.
Te veceri pojavio se ON. U noci punog meseca, obasjan njegovom teskom svetloscu. Bio je beo koliko I taj sneg, ali lepsi, nezniji, prozirniji…Bio je prelep, savrsen.
Nije bio krupan, proporcije njegovog tela bejahu perfektne. Koza mu je delovala krhko, a ruke nezno. Imao je crnu, sjajnu kosu koja mu je sezala do ramena I uokvirivala lice savrsenh kontura u cjem su se sredistu nalazila dva divna oka. Rekla bih da je imao oko 28 godina, ali je iz nekog neobjasnjivog razloga delovao starije. Zrelije.
Tisina bese neverovatna, unosila je spokoj koji je prikrivao moje drhtaje, jer postalo je jos hladnije.
Nisam se pomerala, prizor je hipnotisao…
Posmatrao me je jedno vreme. Nisam bila sigurna vidim li dobro, mislila sam da je mozda do svetla, ali njegove oci bile su rubin crvene. Tako duboke I prodorne. Kao da su gledale kroz mene.
Cutala sam sve dok on nije progovorio. Moje culo sluha opijao je bozanstveni glas, obratio mi se na latinskom, tradicionalnim izgovorom.
-Ah, Norveska! Zima…Lepota zivljenja! – uzviknu, I glas se zaori kroz ceo vrt. Zatim skoro necujno dodade – lepota vecnosti…
Rec vecnost me je zainteresovala, ali sam I dalje stajala nepomicno. Ipak sam se nalazila sama sa potpunim neznancem.
Ipak, nisam se plasila. Nikako.
-Lepa si, bili su u pravu. – nastavio je, polako I smireno – Cekao sam te toliko dugo…Ah, vecnost celu! – rece, pogledavsi u mene I uputivsi mi pogled pun nade.
-Kazi mi nesto, draga – rece nezno.
Nisam znala sta da kazem. Nisam znala ko je on, niti sta hoce od mene. Bila sam hipnotisana njegovom lepotom I nekom energijom koja je izbijala iz njega. Ono sto sam osecala u tom trenutku bese neopisivo.
Pogledala sam ga bojazljivo.
Prisao mi je, iako se ustrucavao. Oprezno mi je pomilovao obraz I na trenutak zatvorio oci. Nije disao. Moram priznati da sam se tada uplasila. Zadrhtala sam, njegova ruka bila je hladnija od leda. Lagano ju je spustio u moju I dlanovi su nam se spojili. To mesto me je zapeko, poput promrzline.
Onda je lagano otvorio oci. Pogledi su nam se sreli. Imala sam osecaj da vidi u meni nesto skriveno, nesto sto ni ja sama ne znam ili samo vesto krijem. Izraz lica mu se menjao, cas je iskazivao ushicenost, zatim mirnocu uz blagi osmeh, nevericu, zaintrigiranost…Srce mi je jako zalupaloa on kao da se trgnuo. Nisam znala da li je slucajnost ili je mogao da oseti taj bit. Konacno je pustio moju ruku, stisnuvsi pesnice i ukrutivsi lice.
Okrenuo mi je ledja I zamisljeno pogledao u nebo I progovorio, meni ili velicanstvenoj Luni, nisam znala.
-Moj zivot, moje sve! – govorio je skoro pevajuci, a onda se malo stisao I dalje gledajuci gore – Vece koje sam toliko cekao, I iskren da budem strahovao hoce li ikada doci. I eto ga, eto NJE! – trgla sam se na tu pomen. Nista mi nije bilo jasno.
-Najdraza, shvatices…Jednog dana ces shvatiti sta je vecno cekanje! Ali ima vremena…Imamo vecnost!
Nisam mogla da registrujem te reci, sve mi bese potpuno nejasno, pobrkano…Ali zanimalo me je, zudela sam da saznam ko je on, o cemu to tako silno govori!
Okrenuo se ka meni, rekavsi - Oprosti mi, govorim kao da si upucena u sve ovo, ali gle! Ti mene cak ni ne znas, a ja znam sve o tebi! Apsolutno sve I sada sam se I uverio u toliko toga…Eh, Sulpicia…Hvala ti sto si ovde, hvala sto postojis!
Sada sam se jako plasila, toliko da sam mislila da ce mi srce probiti grudni kos. Toliko je jako udaralo. Znao je I moje ime.
On me je samo gledao onim ispitivackim I sada I pozudnim pogledom.
Nisam mogla da izdrzim, progovorila sam glasom koji je treperio I cinio se tako bezbojnim u odnosu na njegov.
-Ko si ti? Shvatas li da se plasim? Molim te, pusti me ako imas na umu nesto lose, ni zasta nisam kriva… - uznemireno izgovorih ovo. Nisam zapravo ni mislila da ce mi nauditi, ali sam se bojala neceg drugog, nepojmljivog…
-Pssst… - obrati mi se – paras tisinu, draga. Ja nisam ovde da bih te povredio. Za ime sveta! Ja sam ovde doveden ljubavlju, snom…Ti si moj san. Znas, sanjao sam te, davno bese. Rekli su mi da ce se obistiniti. I verovao sam im, jer takvi proroci nisu lagali. Nikako, nikako…Bila si ista, potpuno. Ti si predodredjena da budes moja zena, kraljica, vecna kraljica! Poceo sam intenzivnije da te trazim postavsi ovo sto jesam… - tu je ucutao.
Ponovo mi nije bilo jasno. Odakle mu to da cu biti njegova zena? I sta je mislio pod tim “ovo sto jesam”?
-Sve to sto ti je cudno ima svoje objasnjenje, ali za to ce trebati vremena. Nemoj me se plasiti. Nemoj molim te. To je poslednje sto zelim. – rece sa tuznim prizvukom.
Moja osecanja bila su jako snazna te noci, isuvise su varirala. Bila sam osetljivija nego ikada. I osecala sam se tuzno kada je to rekao. Strah se snizio I pozelela sam nesto da kazem, ali nisam znala sta. Reci su mi falile, potrebne reci.
On je nastavio, kroz uzdah – Zelim da za pocetak znas da cu te posecivati ovde, na istom mestu, mozda ne svako vece, ali bicu tu I kada mislis da me nema. – rekao je to, tako sigurno, da mi je zastala knedla u grlu.
-Upoznaces me, u potpunosti, ali naravno, samo ukoliko to zelis – pogledao me je tako molecivo, da sam osetila snaznu zelju da mu potrcim u zagrljaj. Kada je skrenuo pogled, stresla sam se od same pomisli na to.
-Smatram da imamo toliko toga zajednickog! Uz mene mozes saznati…Pa skoro sve sto te zanima koliko sam mogao videti. Znam da shvatas. Citam misli. I to ne trenutne, vec znam sta ti je bilo na umu juce, I proslog meseca, godine…Ikada. Samo jedan dodir tvog dlana I sve je moje.
Ostala sam bez teksta. Ali ovog puta se nisam uplasila. Ovaj misteriozni posetilac je poceo da me interesuje, stavise, odusevljava.
-Tako da te ja ni na sta necu primorati, ali znacu sta mislis, znacu istinu I to je vazno.
-Meni je vazno da dobijem odgovore. – rekla sam mu.
-Dobices ih. I bice najiskreniji. Uverices se I sama. – odgovorio mi je.
Trenutak smo cutali. Bio je smiren kao I sve vreme te noci. I nisam mogla da ne verujem u njegove reci. Bilo je nemoguce. Cinile su se tako istinitim. Sve je delovao stvarno, pa cak I on iako je najvise licio na nekog od bogova sa Olimpa. Nijedna zena se ne bi mogla odupreti takvoj lepoti I harizmi. Takvom bicu, ma sta da je bio.
-Kako znas moje ime? Kako si znao da uopste postojim? – upitah, oslobodivsi se.
-Pa, od onda kada sam shvatio da si mi sudjena, znao sam da ce proci izvesno vreme dok te ne pronadjem. I stvarno, proslo je I previse godina, a ja sam cuo za tebe. Od svojih sluga. Osecao sam se pomalo bespomocno, dok sam bio u svom dvoru u Volteri. Jedan ovakav kralj bi trebalo da moze sve, ali sto se tebe tice, izgleda da moja titula nije imala znacaja. Navikao sam da ostvarim svaku, ama bas svaku zamisao, ali ovog puta sam morao cekati. I shvatices zasto kazem da sam cekao vekovima. Kada sam cuo da konacno postojis, bio sam tako iznenadjen! Izvesno vreme sam proveo saznavajuci sve pojedinosti sve dok konacno nisam bio uveren da to jesi stvarno ti! Nisam znao kako ti je ime, sve donedavno. Ali to I nije toliko bitno. Bitna si ti! I tek sada sam uveren do srzi da je taj san bio istinit.
Zavrsio je. Ja sam cutala jer nisam mogla da poverujem sta sam sve cula.
A bio je tako divan! Nisam odvajala pogled sa njega. Bila sam opcinjena svakim njegovim nadrealnim pokretom, svakom tako prijatno izgovorenom recju…Ocaravao me je u potpunosti!
-Verujes li mi? – upitao me je, pun nade.
-Da – rekoh bez razmisljanja. Pa, da budem iskrena, I jesam mu verovala iako je sve to mogla biti jedna velika laz.
Ispitivacki me je pogledao. Nije mi bas verovao, ali nije prisao da proveri. Ipak je pokazao da je uctiv, da ima lepe manire, jer se to sve vreme lepo videlo u njegovom ponasanju I izrazavanju.
Izgleda da nije hteo nista vise da govori. Spremao se da krene.
-Kasno je, idi unutra, postalo je isuvise hladno. – rekao je iako je nosio samo kosulju, sto sam tek tada registrovala. Moje ruke su bile tako ukocene da su me bolele. Posto sam sve vreme bila sedela u letnjikovcu koji je zimi izgledao tako ledeno I mracno, ustala sam I polako se uputila ka dvoru, bez pozdrava.
Odjednom se stvorio ispred mene. Nisam imala predstavu kako. Pretpostavila sam da sam se kretala isuvise sporo jer sam se ukocila od hladnoce. Drugog objasnjenja nije bilo.
-Pa, do skorog vidjenja - rece, poljubivsi mi ruku. Osetila sam se slabom posle ovoga. Ostala sam tako stojci, poput statue izvajane od leda, I gledala u tavnu I jos uvek mirnu noc. Ponovo sam bila sama I uznemirena. Nekako sam uspela da nacinim prvi korak I uputim se dvoru. Topao caj I kamin su mi bili prekomerno potrebni.

ovo je odlicno *_____________________*
Ali bas odlicno *_____________________*
Ocu bit pozvana na promociju? *________________*
E rekla sam da se necem razocaram ,e rekla sam ti

Jao, a HVALA TI PUNO! Stvarno mi znaci. :DDDD
Saljem ovde kad bude gotov nastavak. ^___^

AAAA *________*
Savršeno je.
Stvarno si nadarena, skroooz mi se sviđa! Ajde postavljaj dalje :3

Hahaha, HVALA TI!!! Jao, nemate pojma koliko mi je drago sto vam se ovo svidja. Samo neke moje drugarice su citale i to jos kad nije sve bilo sredjeno, pisala sam pomalo i bzv, sad sve prepravljam i tako. Poslacu sutra cim nastavim, posto sam izmenila pocetak, potpuno. <3

Jedva čekaaam :3 <3

*

Sada ne mogu reci da je proslo mnogo vremena. Sada ne, ali tada bih itekako mogla.
Zima je vec bila prosla, majka je zelela da se vratimo na dvor, u Italiju. Meni je bilo potpuno svejedno, jer su mi misli bile zokupljene njime. Moja opcinjenost ovim neverovatnim mladicem rasla je iz dana u dan, kao I moja ljubav prema njemu. Prestala sam da se interesujem za okolinu, nisam ni citala pisma koja su mi stizala, jer sam nestrpljivo iscekivala noci koje smo provodili zajedno, beskrajno razgovarajuci. Polako mi se svet cinio drugacijim, mnoge stvari mi behu razjasnjene, saznavala sam toliko toga, pa mozda I previse. Mislila sam da moja memorija nece moci sve da primi. On je pamtio svaku moju rec, jadala sam mu se, odavala tajne. Otvorila sam se potpuno I nisam se plasila.
Jedne sveze prolecne noci, na istom mestu, otkrila sam mu svoj najveci strah. Njegova reakcija je bila malo cudna, kao da je sve vreme cekao da to izgovorim.
-Ne zelis da ostaris? – upitao me je, kao da je trazio potvrdu.
-Pa…Znam da moram, ali…Ja se plasim. – rekla sam mu tiho, pazljivo posmatrajuci izraz njegovog lica. Nije odavalo nikakvu uznemirenost.
-Plasis se starosti, kazes. Pa, vidis, ja ne starim vec izvesno vreme…Jer ja nisam ljudsko bice. – rekao je to, vrlo hladno.
Nisam znala sta da misli. Samo sam zabezeknuto gledala u njega.
-Ja sam vampir.
Tajac.

*

-Verujem ti, stvarno ti verujem. – rekla sam mu, pomalo uznemireno. Hteo je da mi dokaze tako sto bi preda mnom ugrizao nekog coveka. To nisam mogla da gledam.
Bilo je leto, Verona, noc kao I uvek. Bili smo na praznom trgu, posto je ponoc bila prosla.
-I..I..Tako se hranis? – upitala sam ga, dok mi je glas podrhtavao.
-Da. Ne samo ja. Svi mi ovde I uopste, takav je vampirski zivot. Nije to nesto sto zelim, ali nema nacina da se oduprem.
-Ali kako mozes…
-Mogu, zedj je jaca od svega. Mozda sam nemoralan, ali…Ne misli se o tome u takvim trenucima. Zao mi je. Svestan sam da sam zver, ali moj zivot je isuvise dobar da bih ka prekinuo zbog nacina ishrane.
-Ne mislis da je to malo sebicno? - upitala sam ga, jer mi I dalje nije bilo jasno kako neko moze ciniti takve gadosti.
-Ne mislim. Kakav bi ovaj svet bio kada bismo se samo brinuli o drugima? Gde smo mi sami u toj prici?
Nisam odgovorila.
-Meni je I dalje tesko da stojim pored tebe iako uvek pre no sto se nadjemo utolim svoju zedj. Samo mali nedostatak kontrole je dovoljan da se sve zavrsi. – rekao je, pokunjeno.
-Nisam ja ovo birao. Moja porodica je bila napadnuta od starne vampira. Otac, majka, sestra I ja. Jedino sam ja preziveo jer nisu stigli da mi ispiju svu krv. Ostavili su me u rasulu koji su nacinili od nase kuce. Preobrazaj je prosao, ah..Taj bolni preobrazaj.
Ovo me je prenulo. Nisam znala da mu se tako nesto dogodilo. Tuga me je obuzela, saosecala sam sa njim.
-Zao mi je zbog tvoje porodice…Nisam znala. – izustih kad je podigao ruku, I dalje gledajuci u tle.
-U redu je. Preboleo sam odavno. Pa, imao sam I previse vremena da prebolim. Samo, I dalje me tisti to secanje. Kada sam ih u prvom trenutku video mrtve na podu, nisam nista osetio. Bio sam izbezumljen zbog uzasne zedji koju sam osetio. I uopste, novorodjeni vampiri su nasilni, nekontrolisano se ponasaju zbog nagle snage koju dobijaju I kojom tesko ovladavaju. Nisam se mogao vratiti kuci jer me je neko mogao zateci. Verovatno ne bih ni mogao da se kontrolisem. Sve se to zbilo u Volteri. Posle nekoliko godina, otisao sam na njihov grob. To je bilo bolno iskustvo. Delujem okrutno I cesto I jesam, ali ja I dalje odlazim na taj grob, uspomene me vode tamo. Uvek nosim bele ruze. Moja majka ih je volela. – rece to uz setan osmeh, pa nastaavi - I uredjujem ga, znas. Ne zelim da ostane zapusten I zaboravljen. Nikako. Ja nisam zeleo da budem nasilan kao zveri koje su to pocinile. I sam sam poticao iz ugledne porodice, tako da sam nastojao da stvorim uglednu vampirsku “porodicu”. I uspeo sam. Ne sam, vec sa Markusom I Kajusom. Oni vladaju zajedno sa mnom. Imamo svoje zakone I drugi vampiri ih se pridrzavaju. Ukoliko ne – bivaju kaznjeni.
Rastuzila me je njegova zivotna prica. Moglo se reci da je bila tragicna. Zadrzavala sam suze koje su zelele da odaju moje unutrasnje stanje, ali ja nisam htela da misli da sam slaba niti da ga sazaljevam. Uspela sam da ih zaustavim I progovorim.
-Aro – prvi put sam izgovorila njegovo ime naglas, na sta se trgnuo – Ne mislim da si toliko okrutan, samo me sablaznjava nacin na koji se hranis. Ali…Meni to ne smeta, ja ne zelim da ostanem bez tebe. Uprkos svemu, bicu tu. Nemoj me ostaviti. Previse sam se vezala za tebe.
-Da te ostavim? Pa zar te nisam cekao ceo zivot? – rekao je vedrijim tonom.
-Meni nije jasno zasto sam sa tobom toliko tmuran I ozbiljan. Ja sam jedno neverovatno zivahno bice, koje uziva u zivotu, raduje mu se, obozava novitete! Izgleda da me je cela ova prica povela na drugu stranu, no to ne treba da znaci da cu se sada promeniti. Zelim da me upoznas, najdraza! Zao mi je sto te mogu vidjati samo nocu, ali Sunce bi me ubilo. – rece razocarano, a onda nastavi neverovatno vedrim tonom – Ah, znao sam da si razumna I da ti ovo sto sam ti priznao nece predstavljati problem. Neverovatna si!
Iznenadila sam se. Prvi put sam ga videla toliko razdraganog. Ali, shvatila sam da treba da pocnem da se navikavam jer je u sustini on I bio takav.
Da, bio je. To je bilo nesto sto ga je odlikovalo. I obozavala sam taj njegov osmeh, radoznali pogled, odusevljenje koje je tako cesto pokazivao. Stvarno jeste uzivao u zivotu. A I ja sam imala priliku da mu se pridruzim. Nisam je odbila.
Poslednje secanje koje mi je ostalo urezano iz dana moje smrtnosti, bese trenutak kada sam morala da ostavim porodicu. Moj brat je vec bio ozenjen I imao je drazesnu decu, ziveli su blazeno na dvoru sa nama. Nisam mogla da kazem da bezim jer bi me brat trazio, bila sam sigurna. Jedino sto je preostalo bilo je da napisem oprostajno pismo I kazem da moj zivot nema smisla. Svakako su primetili da sa mnom nije nesto u redu od onda kada sam upoznala Aroa. Mislili su da tugujem za Fabianom, nekadasnjim udvaracem, za kog je trebalo da se udam a koji je poginuo u jednom okrsaju. Zato je to bio najuverljiviji nacin. Izgledalo bi kako sam pala u depresiju I oduzela sebi zivot. Znala sam da ce ih to povrediti, ali nisam imala drugi izbor. Nisam imala…Ali srce mi se slomilo.
Secam se poslednjih reci koje sam napisala.

Zao mi je. Jako mi je zao. Znajte da Vas neizmerno volim I da sam zahvalna na svemu sto ste mi pruzili. Cuvajte mi Edmonda I Alfinu. I kazite Klaudiju da mi oprosti sto sam ovako slaba. Ne zamerite mi sto se nisam oprostila sa Vama. Nisam imala snage za to.
Zbogom, Sulpicia.




Bese to poslednji put da placem. Poslednji put da disem jer mi je to potrebno I poslednji put da se osecam slabo.
Jedan ugriz, otrov je zakolao mojim venama, bol bese nesnosan, srce je divljacki lupalo I onda… Nista.
Odrekla sam se smrtnosti, imala sam njega za celu vecnost. Ali nisam znala…Nisam razmisljala…Odrekla sam se onog sto sam celog zivota zelela – mogucnosti da budem majka.

Bese to poslednji put da placem. Poslednji put da disem jer mi je to potrebno I poslednji put da se osecam slabo.
Jedan ugriz, otrov je zakolao mojim venama, bol bese nesnosan, srce je divljacki lupalo I onda… Nista.
Odrekla sam se smrtnosti, imala sam njega za celu vecnost. Ali nisam znala…Nisam razmisljala…Odrekla sam se onog sto sam celog zivota zelela – mogucnosti da budem majka.


Ovo mi je najbolji dio. I sviđa mi se *___*
Stvarno imaš smisla za pisanje. Odlično je. Predobro stvarno. Ima još nastavaka ?

HVALAAAAAAAA!!!!! ^____^

Ne trenutno, posto treba da povezem sa necim sto sam ranije pisala. Ali sutra najverovatnije.

Jaoj , jedva čekam :3
Predobro je

I meni se mnogo svidja :3 ali mnogo :3 i jedva cekam nastavak :3 <33

Jaooo, mnogo mi se svidja ^^ Bas si nadarena za pisanje. Oba su bas super nastavka *____*

Hvala vam devojke, stvarno mi puno znaci!!! <333